Vrlo dobro znamo da je ‘ganjanje’ papira u BiH provjeren recept za nervni slom. Uvijek se dobro pripremim za suočavanje sa administracijom ali uzalud. Prepreke i neljubaznost koja vlada u sistemu administrativnog aparata nisu nešto na šta se možete pripremiti ili ostati ravnodušni. U procesu sam prikupljanja obimne dokumentacije i obećao sam sebi da neću dozvoliti da me iznerviraju. Nisam uspio a evo i zašto.
Iskreno, ne znam da li je veći problem kompleksnost sistema ili ponašanje mnogih uposlenika administrativnog aparata. U svakom slučaju postoje pojedinci koji shvataju da je njihov posao biti na usluzi građanima, a ne otežavanje procesa.
Gužve su nevjerovatne
Rijetko gdje ćete otići a da ne postoje dugi redovi za čekanje. Ne možemo kriviti nas kojima trebaju dokumenti i razne potvrde jer nama to treba od istog sistema koji ih izdaje. Pun razumijevanja ušao sam u šalter salu, kao i svi stao sam u red i čekam. Proučavam prostoriju koja je ogromna i shvatam da postoji sedam šaltera ali samo dva rade. Dakle, gužva je u startu zagarantovana ovom činjenicom. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega rade samo određeni šalteri. Da li je to nedostatak uposlenika, što nije tačno, ili je to vještačko stvaranje realnosti u kojoj sistem daje sve od sebe da vas uspori. Čujem da gospođa koja je stigla na šalter ima određene probleme. Nešto joj fali. Standardna rečenica – fali vam jedan papir. Nije sporno što joj nedostaje neki dokument, dešava se, problem je neljubazna službenica koja to predstavlja kao najveći životni promašaj ove gospođe. I ton je povišen. Valjda da sebe izdigne ali i da mi ostali u sali čujemo kako je ona službenica sa autoritetom. I prolazi tako vrijeme, jedan po jedan čovjek iz reda u kojem se nalazim, završava proceduru. Stigoh nakon sat i četrdeset minuta čekanja i cupkanja u mjestu. Pozdravim službenicu i kažem šta mi treba. Moram popuniti zahtjev i predati. Daje mi formular i ja se pomičem u stranu da upišem podatke. Dok to radim već je slijedeći klijent na šalteru. Sačekao sam da završi i vratio se da joj predam zahtjev. Eh sad ide novi zadatak. Vrlo otresito mi kaže – trebate kupiti taksu (markicu). Dobro, pitam je gdje se to uzima? Odgovara, kod mene sigurno ne! Progutam rečenicu koju sam pripremio da izustim i kroz osmijeh je pitam da mi lijepo kaže gdje da kupim taksu. Žena iza mene se ubaci u naš razgovor i kaže, izađite iz sale, spustite se niz stepenice i na trafici sa lijeve strane možete kupiti taksu.
Što bi jednostavno – kad može komplikovano
Ne mogu reći da mi nije teško na +34 spuštati se pedesetak metara od šalter sale samo kako bi kupio taksu. Nemam druge opcije osim da, dok idem prema trafici, pokušavam shvatiti zašto se taksa ne može kupiti u šalter sali. Možda da osposobe jedan šalter na kojem bi se takse prodavale. Ovako sam prinuđen da izgubim još dvadeset minuta. Ali shvatam da je logika odavno napustila ove prostore, kupio sam taksu i vraćam se u šalter salu. I sad razmišljam. Trebam li stati opet u red, koji je ogroman, ili proći pored do službenice samo da joj predam taksu. Odlučim se za drugu opciju. Priđem, sačekam da klijent koji je već na šalteru završi dok uporedo čujem negodovanja iz reda kako ne poštujem druge. Ne mogu se objašnjavati svima. Šutim i trpim. Kada je klijent završio na šalteru, ubacim se i zamolim gospodina koji je slijedeći na redu, da mi dozvoli samo da predam taksu. Nevoljko me pustio a službenica otresito uzima taksu i zalijepi je na dokument. Mislim da je iz sve snage udarila pečat i predala mi na pult. Ljubazno sam uzeo papir, zahvalio se i izašao. Rekoh sebi, nećeš se nervirati jer imaš još obaveza i drugih papira koje moraš povaditi.
Konačno pristupačan susret ali sreća ne traje dugo
Druga lokacija je Općinski sud u Sarajevu. Tačnije njihova šalter sala. Potrebna mi je potvrda o posjedovanju nekretnine. Četiri su šaltera od čega tri rade. Mislim se napredak jer 75% kapaciteta je na usluzi građanima. Red je bio poprilično dug ali nisam se zadržao previše. Sve ide brzo a prostorija je klimatizovana što je prednost u vrelim danima. Nakon otprilike petnaest minuta stigoh i ja na šalter.
Ljubazan čovjek koji radi saslušao je šta mi treba. Eh sličan problem, treba kupiti taksu (markica). I opet, moram izaći iz šalter sale, pješačiti do trafike koja se nalazi u prizemlju Aria (BBI) centra. To vam je nekih stotinjak metara od šalter sale. Šta ću moram. Usput mi radnik reče da, dok ja kupim taksu, on će sve pripremiti pa kada dođem da idem direktno kod njega. Bilo mi je lakše pa mi odlazak po taksu nije predstavljao problem. I zaista kada sam se vratio dokumenti su bili spremni. Nešto razmišljam, pa nije sve tako loše. Isti ovakav dokument mi treba i iz Tuzle. Tamo sam imao prebivalište prije Sarajeva pa mi treba potvrda o nekretninama i iz tog mjesta. Kako je već bilo kasno da se zaputim u Tuzlu, odlučio sam prolongirati odlazak za sutra.
Za nas je Sarajevo država
Specijalno nerviranje čekalo me u Tuzli. Dva sata vožnje izuzetno lošim putevima bilo je dovoljno da se u startu prag tolerancije na neljubaznost u potpunosti izgubi. Procudura je identična. Dolazim u šalter salu Općinskog suda Tuzla u kojoj, ispred mene ima samo jedan klijent. Pomislih da nije tako loše, čovjek će brzo završiti, zatražit ću potvrdu, imam vremena da ručam i kafu popijem i zadovoljan obavljenim vratim se nazad u Sarajevo. Poučen iskustvom iz Sarajeva, očekivao sam da će zahtjev za potvrdu biti obrađen u roku nekoliko minuta. Spreman sam ja bio i za par sati ali nikako na informaciju koja je uslijedila. Nakon što sam ljubazno objasnio službenici šta mi treba, rekla je da popunim zahtjev i predam. To sam uradio i onda je uslijedio šok. Dođite za četiri dana! Molim? Ponavlja ona, dođite za četiri dana gospodine. Slušajte me gospođo, nemam ja vremena da čekam četiri dana i da opet dolazim iz Sarajeva. Potvrda mi je potrebna danas.
Ona, poprilično neljubazna, kaže mi da moram čekati jer i ostali čekaju. Iskreno sam povisio ton objašnjavajući joj iskustvo i proceduru u Sarajevu. Kažem joj da tamo to dobijem u roku 10 minuta. Kod nas to ne ide tako, uzvrati mi ležerno se zabacujući u stolicu. Ako mi nešto nije jasno, žali se kaže. Dobro, pozovite mi šefa ili direktora ili koga već treba a ko može da mi objasni zašto moram čekati toliko dugo.
Šefica sa neba pala
Ništa njoj nije jasno. Čudi se zbunjenosti koja me savladala. Pita me, šta je sporno u činjenici da moram doći po papir za četiri dana. Gledam u nju, gledam i pokušavam shvatiti da li me pravi ludim. I opet ispočetka. Objašnjavam joj šta mi treba i pravim paralelu sa procesom i trajanjem istog u Sarajevu. Na šta ona meni odgovara; ”Za nas je Sarajevo država”!
Nešto, svašta loše, izašlo je iz mojih usta. Okrenem se, kažem da mi potvrda ne treba. Izađem napolje. Dok se krećem prema automobilu, onako smoren i izbezumljen, i dalje mi nije jasno kako je ova rečenica zapravo istina. Vraćam se nazad u Sarajevo. Bez obavljenog zadatka i papira koji nikada neću dobiti. Trebao mi je sutradan u Sarajevu. Za četiri dana mi je već prekasno. Smišljam kako ću završiti obaveze bez tog dokumenta, valjda će nekako moći.
Fali Vam jedan papir
Ta famozna i svima dobro poznata rečenica, čekala je i mene. Nije vezano za proces prikupljanja dokumentacije o kojem vam pišem. Znate za povrat poreza. Dakle, bio sam četiri mjeseca na bolovanju. Za to vrijeme došlo je do razlike u poreznom razredu i prema izračunu država mi je dužna 90 maraka. Moja matična kompanija u kojoj sam zaposlen odradila je obračune, popunila zahtjev i proslijedila meni da odnesem u Poreznu upravu. To sam uradio u martu ove godine.
Prije nekoliko dana, kada sam vidio da nikakav novac mi nije uplaćen, otišao sam da provjerim. Objasnim o čemu se radi, traži ona moje papire i sva ushićena mi govori da mi u sklopu zahtjeva nedostaje jedan papir. Gledam u nju, gledam, bez riječi gledam, okrenem se i bez pozdrava izađem. Ne vrijedi za 90 maraka gubiti živce sa službenicima. A ako će država biti bogatija i sigurnija za tih 90 maraka, halalim. Ja biti siromašniji sigurno neću.
A kakva su vaša iskustva? Pišite mi u komentarima.
